Образовање или учење на даљину је поље образовања које се фокусира на методе учења и технологију с циљем да кроз њих, најчешће појединачно, пренесе знање ученицима који нису физички присутни у близини наставника или у традиционалним образовним установама, као што су школа или учионица. Описује се као „процес који омогућује приступ учењу и када су извор информација и ученик одвојени у простору, времену, или и у једном и другом“.[1] Курсеви на даљину који захтевају било какво физичко присуство настави (као на пример завршни тест), називају се хибридним[2] или комбинованим.[3]

Учење на даљину (енгл. Distance learning) или образовање на даљину (енгл. Distance education) јесу термини који се другачије дефинишу у појединим земљама. Образовање на даљину представља посебан начин наставног процеса у коме су наставник и ученик на физички удаљеним местима. Савремена информациона техника и технологија употпуњава назив „образовање на даљину“, јер подразумева и њихово коришћење од стране наставника и ученика. Учење се одвија путем аудиовидео и рачунарских технологија. Информациона техника укључује рачунарски хардвер-софтвер, комуникационе мреже за електронску размену између физички удаљених рачунара, уређаји, адаптери који конвертују информације (текст, слику, звук, филм) у дигитални формат.

Информациона технологија је таква технологија, да методе и средства који се примењују у прикупљању, преносу, обради, складиштењу података потпомаже процесу образовања. Све то не би било могуће без Интернета, тако да је и његова употреба неопходна за читав процес образовања на даљину. Постоји могућност похађања основне школе, средње школе, факултета, као и курсева на даљину. Малолетним ученицима је неопходна дозвола родитеља за такво образовање. Сусрет ученика/студента и наставника се дешава тек на завршном тесту/испиту. Све до тада њихова комуникација је двосмерна, која може бити асинхрона и синхрона. Асинхроно учење се обавља тако да ученик може самостално да бира садржаје и везе са другим документима према сопственом интересовању, а за интеракцију са наставником користи дискусионе групе или електронску пошту. Предност овог учења је у могућности изучавања садржаја у било које време и са било ког места, али је недостатак добијање повратне информације у одложеном времену.

Синхроно учење предвиђа присутност и активност свих актера укључујући и наставника. Повратна информација се добија у реалном времену и сви се активно укључују у решавање задатака. Овакав начин учења се препоручује као допуна асинхроном учењу. Посебна предност је свакодневна интеракција са наставником и могућност критичког преиспитивања ставова. Америчко удружење учења на даљину појам образовања дефинише као „достизање знања и вештина кроз достављене информације и упутстава применом различитих технологија и форми учења на даљину“.[4][5]

Већина дефиниција упућује на следеће карактеристике које су везане за учење на даљину:

  • раздвојеност предавача од корисника
  • институционална акредитација – програм је акредитовала или сертификовала институција или агенција
  • употреба интерактивних мултимедијалних алата
  • двосмерна комуникација
  • могућност сусрета учесника лицем у лице – интеракција међу учесницима која подразумева учење у библиотеци или лабораторији за практични рад.

Термини који се везују за учење на даљину јесу: дописно образовање, учење од куће, независно учење, екстерно учење, самоинструкција, учење базирано на технологијама, учење у чијем центру је онај који учи, отворено учење, отворени приступ, флексибилно учење и дистрибуирано учење.